neko me pitao zasto more
rat neke atlantide
juzne prošle
pisem o moru
ratu proslosti
ljubavi smrti
dolazim iz mora
iz atlantide
zato
ima jedna prodavnica plinskih boca koja mi se u snovima
javlja svake godine. u toj prodavnici je radio najviši čovjek iz maloga mesta,imao je više od dva metra i mogao je bez merdevina da dohvati neke lakove sa najvišeg regala mozda i poneku palu zvijezdu,jer su tu gde je prodavao plinske boce i lakove često padale,nestale u crvenoj zemlji i svakih sto godina radjale maslinova drva koja su svetlela u tami. mislim da je taj prodavac ziveo u splitu,sudeći po njegovim starim fordom svetloplave boje,kojim se nakon zatvaranja radnje vozio ka magistrali,skretavši u pravcu trogira,splita.fordom je prošao kraj maslinjaka, koji su rasli pored krivudavog puta, pošao magistralom i napravio je uvijek jednu malu pauzu u jednom bezimenom mestu izmedju marine i trogira gde je popio kavu kraj ceste u sour „jadran“.
u hladovini starog krivog bora okomcan ispucanim betonom,lizi me jace, čekao je da prodju deset automobila iz nemacke,dublje vrhom jezika, zbog nekog samo njemu znanom praznoverju,stavi mi ga u usta i crne tacke (paznja opasna krivina) kraj trogira. kad je svojim starim fordom prošao izrovanom cestom, još pre skretanja,kada se on vraca doma,ne znam, prodavac nije primetio buku sa obliznjeg igrališta niti ogradu od kupina,koja je delila igralište od ceste od zivota odraslih, zatvaran odbranjen od strahova i strepnji.retko je neka gumena lopta odletela na cestu,polizi sve svaku kap,u svijet starih.
retko je neki auto pregazio neko dete,koje bi nečujno iskrvarilo negde izmedju pekare i prodavnice plinskih boca.tijelo je našao neki tezak,koji je ranom zorom pošao u maslinjak,lopta je bila nabijena na kupine,kao
glava na trnje razgoracenih očiju.svijet mirakula,gledaj samo mirakule.
ford prolazi kraj kupina i visoki vozac,prodavac plinskih boca nije primetio da se usred maslinjaka nalazilo igralište za nogomet.tu su deca igrali nogomet, oni iz naselja malih kucica i ona iz kamenih koja su mirisala na tesko crno vino i ribu. kraj igralista su cure brale kupine,jedan deo u usta drugi u crvene ili plave kofe, sa krvavih usana odjeknuo je smijeh star dvesta godina. krvavih usta i kolena vracamo se preko stijena nasim malim kucama.krvavi smo hrckovi,drzimo se za zidove stare i vrele,poneki gušteri zacudjeno izviruje iz svoga skrivenog zivota,oseca slatki miris kupina i svijeze krvi.lezim na kamenju ili na zemlji,uzeo sam dope,lezim umirem gledam nebo.dope sam kupio u splitu 94. napravio malu belo crtu,tamo gde je nekad bila tocka za jedanaesterce. gde je A. volejom pocepao mrezu jer je igrao u podmladku velikog kluba,gde je jednooki O.izgubio svoje stakleno oko, neki tovar je oko pojeo sledeceg leta,dobio svoje trece oko,ne znajuci za sva cuda u svom stomaku. ja lezim na igralistu lijepo mi je,hvala dopu i maslinjaku,grumen srece iznad mene kuca,tamo na brdu,koju sam hteo da potrazim.
osecam i dalje strah,nije dope baš čelik,prije sat vremena je jedan kosmati bojnik uperio pištolj u mene.
mater ti jebem,sto buljis
idi dalje,gospe ti,tamo gdje zivi goli kamen
u moru zivi mrtvo kamenje
moje sada pizdo
od zida srušenog
tvog
jezik se ljubi jezik gde zivi duša usta puna slatke sline jezici zaigrani u ustima spojena tijela spoznaju pevaju sve sija u utrobama izmijesali smo naša neba naša sazvijezdja izrast ce maslina za sto godina iz dva tijela pred svanuce kap po kap ce hraniti suhu zemlju
visoki prodavac plinskih boca je mom dedi prodao
jednu veliku narandzastu bocu, posto je bila jako teska
pomagao je,da se utovari u zuti golf ispred prodavnice,
razmenili su dve tri reci gde se moze kupiti sir i vino u brdima,onim iznad mora, koja se vide sa straznjih strana malih kucica,tamo gde se nase majke suncaju u toplesu popodne,same sa w.reichom ili bahtinom pod glavom ili zaspalom nad nekom teskom krizaljkom. iza spustenih roletni ih posmatraju decaci,krutih udova.mladici ce postati muskarci i setice se na nekim sirokim bulevarima tih zena,necijih mama,koje su umrle,zemlja pod glavom,sa druge strane,bez sunca i njihove knjige se bacaju u kante za smece i kamijoni ce knjige mrtvih majki odvoziti na deponiju kraj grada,i tamo ce spaljivati tri tisuce kjnige sedmicno i vatra puna slova crnih uspinje se ka visokom nebu severa i pepeo ce pasti na polja kraj deponija i svako zrno psenice ce u sebi nositi jednu recenicu iz knjiga koje su nase majke citale na straznjoj strani malih kucica,reci na kojima su zaspali u vrelo podne kraj tihog mora.
neko stenje,iza spustene roletne u stanu u solinu visokog prodavca.ona zena njegova i uciteljica i
komšija koji nesto radi u luci,ona cvrsto steze glavic uda u ustima dok on svojim jezikom lize mokru nju,slatkasti miris starog smokvinog drva kroz male rupice u roletni nalazi svoj put u zatamnjenu vrelu sobu.sokovi i smokvin miris lepe se na kozu,sve se okrece izlazi i ostaje,duboko, curi,kaplje.butine i bedra,usta.dokoni komšijski ljubavnici gledaju nebo sa kog padaju bele pahuljice,to su deca cementare,polozit ce se na more kao bijeli ogrtac.otrovni.daleko od toga hiljadu hladnih godina kasnije neke tudje zvezde mozda neki ford prolazi širokom ulicom, kraj svetlih prodavnica,neka stara knjizara jel ste čitali ciorana neka hladna gusta kiša pada,na zidu praznog stana jedna fotografija, pomalo izbledela.jedna pevacica peva svoju najtuzniju baladu,necija omiljena pesma na izgrebanoj crnoj ploči.vrti se,vrti i kapi kiše kroz poliotvoreni prozor kaplju na pjesmu,na tuznu pevacicu koja gleda sivo nebo strašnog grada.kiša, kap po kap curi u usta,druga usta su krvava puni kupina kraj maslinjaka,gde je tovar gledao visokog prodavca u novoj uniformi kako natovara plinske boca na kamion koji ce odvoziti iste noci do jedne kapije iza koje stoje sive barake,na njima izbledele reci o pobedi,staroj kao pola zivota.kamijon ce buknuti svetliti kao najsjanija zvezda u jednoj noci,pasce tmina na ozareno lice visokog covjeka.zgrade gore i ljudi,crni se parola o pobedi
nad napustenim igralištem.
prodavac plinskih boca lagano ustaje sa stola gostione i vadi kljuceve svojih kola.trebao bi za sat da stigne u solin,do svoje nedovrsene bijele kuce kao prelivene secernjim prahom od fabrike cementa,koja je zimu dovela u zaliv i trnje neke ljude gipsanih lavova, neke kamene zivote i njegovu zenu,učiteljicu sa okusom smokve.
jedan zuti golf se sporo uspinje ka brdima,ka siru i kiselom vinu i more ce u predvece prestati da dise u tisini se kupaju neki,daleko od brda,govore gustoj šumi svoje tajne i zelje.ljube se ili ćute,gledaju zvijezde ja lezim na beloj tocki jedanesterca
dope je moja gusta šuma
zelja i srece u leto 94
na igralištu puno kupina
i crvene zemlje, lijepih cura
krvavih usana jezika kraj
mora curi mi krv iz nosa
ravno u more
trafo stanica
je izgradjena na dohvat jedne ruke od mora,naslonila se na makadamsku kasnije asfaltitanu cestu. otkad pamtim svoje prolazke pored stanice pamtim brujanje i zujanje,svirali su talasi udaljeni pit i to je amerika, volim te,kad slikece avijon,kako je u švedskoj,umreo je deda,ostajem necu se vratiti, nikad me nisi razumela,ponesi vino i sir,voz ima zakasnjenje,sestra
ti je poginula,polozio si ispit vode je pitka barsunasta,vodicemo ljubav u njoj,isijava novi zivot
brujanje strujanje je sviralo jednolicno ali snazno,zvuk
nastao od vode u brdima, zvuk kroz vodu je pratio zivot kraj ceste…. kada se išlo po hleb,ili ribu,na sladoled i trafiku,u podne kad se stiglo sa aerodroma split,u predvecer kada se izlazilo u malo mesto ili malo veće : uvek je brujala stanica. brujanje svijeta se skupilo iza betona splitske cementare,toranj svijetla izgradjen 60tih kada su fini i čisti digle svoje vikendice na neplodnom kamenjaru kraj zalivske obale,trafo toranj se zvao nešo,igor,davor,mik,sonja, andrea, krešo,tomi, buca,ivo,zvone,sanja.crna slova ljubljena neljubljena, trafo stanica je slala svoje poruke prolaznicima;da je k.peder, a m.kurva,da neko nekome puši kurac ili da su dinamo ili hajduk svetinje,cesto garnirani slovom U ili nekom sitnom crnom svastikom,naopako naslikanom.
kada se prolazilo kraj trafo stanice svatko koji se setio je brujanje i zujanje pokušao da prevede na svoj zivot: koliko ce ziveti,koga ce voleti,kada ce umreti,gde ce ziveti,gde ce umreti,voleti.bio bi potreban dobar sluh i vrijeme, nekad je trajalo citavu sedmicu da se razume brujanje i zujanje u samo jednoj kratkoj recenici,ja sam jednom stajao satima pred tornjem,lepinja u kesi je postala prah,tiho more se gušilo pod nekim novim belim brodicama,kuce su izrasle u neke mermerne utvare
krivih belih usta,sa velikim krizevima izna malih glava
ja sam prolazio kraj trafo stanice i cuo bez radosti nesto šta nisam zeleo
od cega sam strepeo
ponekad duboko sanjao
ali ima nade
je šapnulo brujanije na kraju.i sanjaj.
rodjen si iznedju sna i jave,šetac u
polutami
trafo stanica je postala neko malo delfijsko proročanstvo kraj neurednog supermarketa,pantenona
kratkih uzitaka ,na trafostanicnim zidinama su se nagovestile nove drzave,umirale stare,osvajale sportske
titule ili ostvarile zivotne nesreće (ubi se…potom se devojka zaista ubila,u penatrpanom ormaru majke) necije kuce su izgorele,neki spisatelji ljubavnih i felatio poruka su ubijeni u drniškom kamenjaru,dok su palili maslinjake nalik na ocevljeve maslinjake.
jednog dana u kolovozu je trafo stanica
cak postala sudnica i gubiliste u jednom.jedan tihi osobenjak je ciglama i motikama pretucen od mladih ljutih mestana (isti koji su crtali svastike,kurceve i torcida na zidove trafoslane) na krv,razmazana krv od unezverenog je prekrizila sva slatka imena,ljubavi, klubove i svastike,u podnozju krvave stanice na dohvat jedne slomljene ruke je čučao N. u svojoj krvi i sopstvenim govnima,jer su ga toliko tukli da je strah veci od bola terao ono najskrovitije napolje,ravno na morsku obalu.usran i pun dubokih rupa iz kojih je šiklaja krv N.je vrištao
mama
mama
a gde je moja mama
mama
neki mali decko na biciklu je javio mami da su skoro pa ubili njenog
zgoljavog i prepametnog sina i mama je dotrcala do trafo stanice i vrištala
sine,moj
sine jedini
mladici sa ciglama i motikama su vec odavno otišli na sladoled,korneti krvavi kao maline,hladnih srca.
mama je odvela svog sina skroz usranog i krvavog u svoju malu kućicu.
vodila ga je kroz pola naselja,na njenu srecu je rano pao mrak u kolovozu,i niko nije primetio mamu i sina,
ili nitko nije zeleo da ih primeti.te veceri se osetio miris govana i krvi duz obale u pola naselja.besni mladici ce pobacati motike i cigle u jedan raspusteni vrt u kome su dvije smokve prezivele bez ljudiskih ruku,i bujno su radjale,kiša ih je hranila i poneki vikendas,koji je krišom zaljevao obe smokve.pri izlazku iz naselja slucajni bi prolaznici ubrali po jednu smokvu za srecu,ili povratak iduceg leta,neka kola bi stala pored rusevne kuce,jedna ruka bi zgrabila smokvu i stavila u kofer. poziv za zadnji let brda gore,trafo stanica bruji,imena ce nestati i ljubav i zelje
samo torcida zivi vjecno
i motike i cigle
krvave u rajskom
smokvinom vrtu kraj
trafo stanice
Gefällt mir Wird geladen …
sascha (saša ) hawemann/regisseur&autor: textwerkstatt/tekstovi 