I.
ne pada snijeg
u malim mjestima
na niske zidove
na glave ramena
more tamnosiva stijena
na dohvat ruke
u otvorena usta
neke plahe ruke
nevazno kraj vaznog
jedno drugo
sjećam se
postaje hladno
reči nestaju
bez zivota
iz zivota
papir se
beli
II.
sedeti u vozu
umorne glave naslonjene o ramena
i sitna kiša pada na masline
i netko spava i sanja
nešto lijepo
lezati na popucanom betonu
promatrati kako borovi
plešu sa burom
i jedna grancica pada
na goli trbuh i pada
u more
rukama dodirnuti stare zidove
kuca u uskim ulicama
njihova vecernja toplina
ceo jedan se udomljuje
u dlanovima i dodiruje
sunce oći boje meda
zvijezde gledati u tišini
i svaka padalica
pada na ispruzenu ruku
koja se polako zatvara
i tako nosi zvijezde ka
kući kraj šume
jedan voz prolazi
jedno zvono se ne čuje
pogled sa terase
prazna ulica
netko gleda
sa daljine
nebo
visoko
je
III.
voz.
čujem škripanje čelika, duga moja zelena crvena i plava
se priblizava našem nasukanom brodu pod čelikom nezapaljivim, ulazi voz u OSTBAHNHOF
dugo je prošla 44ta, a meni je svaki dan šetnja šepanje po prošlome ratu,
izborano moje lice trazi boje u sivom polomljenom gradu berlinu i moja škola od ruskih metaka izrešetana miriše na kuvani krompir i blitvu sa jajama na oku.
komunizam v zdjelici,
carska školska mensa visoka je kao katedrala i germanski bogovi orlovi mi gledaju u plastični tanjur. poslednji dan u školi, noć sam proveo na petom spratu zato danas pišam krv i sa mojim svedočanstvom (morao sam ga pokazati graničnoj policiji,ispod proseka od 1,5 nema putivanja) u dzepu odlazim kući, čeka me koferima i kartonima natrpani taksi i polupijani polusretni otac.
stojimo na peronu, otac sin i koferi. grupna slika pred polazak,uvek ista od mog rodjenja, otac i sin i koferi. mame nema, ona voli da leti navikla na fino u beogradu u moskvi.
moj nasukani neoprani plavi brod stoji pod nebom crvenom, ispred ulaza u spavaća kola stoje naši koferi i kartonske kutije sa viršlama i kobasicama, red je red, a red JZ i njegovog pijanog kapitena kaze da ukrcavanje počinje tek kada se duge spajaju, ona iz švedske sa onom berlinskom, nasukanom.
daleki lavezpasa čuvara, koji mirišu strah, naučeni da
gone ljude u danima i noćima berlinskim
da im zariju zube u meko meso
pod zicanim ogradama
logora ili belih zidova
jučer i danas pod jednim nebom
onim preplašenim ili
zednim onog svetla iza tamne reke
iza belog zida,
sunce iza belog zida i tamne reke sija noću
kroz moj zazidani prozor, mecedesova zvezda na Ku’damm-u tromo se okreće, nikad neću gledati to sunce. pod njenim svetlim se bele kosti i jede neka fina lepa čokolada. kaze reklama. ja stojim na peronu i gledam zvezde sa one strane, bubreg kao lubenica, o čemu sanja tata mama dete dok me biju na šestom.
naša duga iz švedske cvili jauče i prilazi sporo, pijana na šinama se klati levno desno, pijana još od prelaska hladnog severnog mora. čekam celu jednu večnost, zapravo dve minute, zaboravio sam na vreme u mom tamnom gradu, ne meri se nepostojanje slobode minutama samo tezinom izdrzavanja, tezinom udarca.
zbog muke sam izgrizao jezik, toplo masno curi moja krv nevidjena i tiha,slatka
pijem sebe i tešim se toplo, iznutra mi je lepo fino.
fina čokolada sjaji pod večnim suncem
hrani ga struja sa istoka, iz mog tamnog grada.
jak udarac u bubreg,
još jedan
još jedan.
udara me tačno 30 puta u 120 sekundi
valjda po udzbeniku, još je mlad
stariji policajac do njega se znoji
pun je kolegijalnosti zato se znoji
znoji se dok me onaj drugi bije
izbija zivot i
bubrege
da se ne vidi po licu
i čudim se, mislim dok gutam toplo
kako samo kopa po meni
kako samo pravi rupe debele ko pesnica
koza moja se crni, kontinenti nastaju
u koridoru na petom spratu, tamo gde se bije i ništa ne pita, pitali su me
na drugom, zašto ne volim svoju drzavu
zašto ne volim srp i čekič, zašto pišem šaram
po zidovima dole staljinizam, ziveo
anarhizam i drug bakunjin (punks not dead, we are)
odgovore na pitanja mi daje drveni pendrek
debeo je, nije elastičan i ima oko 60 godina.
rodio se moj drveni pendrek u proleće 1920 i otad
sluzi u glavnoj policijakoj stanici berlina veštim, neveštim, grubim i neznim rukama
sada sluzi mladom policajacu koga skoro volim slatko, jer mi nije slomio nos drveni, pendrekom,nego mi samo lomi bubrege
a jebeš bubrege kada imaš petnaest godina, ne gledaju
lepe devojke nabrekle crne bubrege ali slomljene noseve.
jednog predjašnjeg leta sam zamolio jednog starijeg policajca da me samo
udara po telu. rekao sam mu da me čeka voz duginih boja i devojke dugih nogi i toplih usana na kraju duge, kraj jednog plavog mora i mozda neka ljubav. stariji policajac je imao decu i samo me je očinaki udarao po stomaku, testisima,ledjima,bubrezima i on je nekad bio mlad, ja sam mu zahvalio-
hvala.
hvala.
ajde bezi kući.
hvala druze.
we are dead.
ovaj mladi me udara školski, da se uči na mom bubregu na petom spratu, nada se valjda drugom, ako dobro nauči svoju lekciju, drveni jezik rodjen 1920te. raznim jezicima se govori po spratovima ove crvenociglane zgrade.moj je ćutanje i gutanje toplog.mladi policajac udara po bubrezima da mama i ne brinu, da se ne zale partijskom komitetu ili ne daj boze ambasadi, moga voza duginih boja
iz zemlje JZ,
zemlje pijanih šafnera i skrivenih deviza.
već je oko hiljadu kruna u gaćicama male devojčice izgubila na vrednosti ili dobila, zavisi od perspektive. njena perspektiva je bila krvava, pomalo lepljiva
puna nekih strahova ali i neke tajne snage, nekog obećanja zasebnosti, dok se krv upijala u švedske krune. to će mi kasnije ispričati nekom čudnom mešavinom makedonsko/švedskom, gledajući kukuruzna polja iza brna. ja ću piti jedno toplo pivo i brojati metre i sate do grada na dunavu i savi. zuta polja do neba, jedan toranj za navodnjavanje izvire iz ovog zeleno zuzog mora, kraj brna, na pola puta.
devojka je stajala je i gledala kroz prozor tamni grad i reku ispred kolodvora i beskrajni beli zid koji je pratio reku kao neki odsjaj, bela senka. kraj sveta moj kontinent, istočni berlin. na kraju duge se nalazi blago, tako piše u nekim knjigama
u ovome gradu stoji jedan beli zid, misli devojka iz malmö-a
i njen voz polako ulazi u kolodvor, škripe njegovi čelični točkovi i krovna konstrukcija sija crveno, dok ona posmatra betonski peron i skroz na kraju ugleda jedan plavi nasukani vagon, plav i nekako blatnjav. ispred vagona je stajao jedan omanji debeljuškasti ćelavi čovek, pored njega jedan dečko od petnaest godina u vojnim pantalonama sa koznom jaknom i jedan uniformisani šafner od skoro dva metra.
stajali su ispred vagona i iza njih celo jedno brdo kofera i nekih kartonskih kutija.
pod oguljenim nebom.
u daljini se čuje lajanje pasa ovčara.
nanjušili su nečiji strah.
Gefällt mir Wird geladen …
sascha (saša ) hawemann/regisseur&autor: textwerkstatt/tekstovi 