je tiho. pogled sa prozora na more pod vedrim hladnim nebom,drzim ga u sebi,negde se nastanio kraj pluća ispod srca. iznad mora. prostori su tihi,prigušeni koraci.sve je tiho, u miru.
neko me pitao zašto stalno pominjem more
ja se setim kako stojim satima gol ispred
sveze okrecenog zida i neko mi gura staru
krpu u anus „za ovcjake da te nadju“
ja se setim kako me policajac udara drvenim
pendrekom po glavi i kako se dere
„ovaj je iz 39te godine i dere govna kao
što si ti i jednim udarcem mi izbije dva
prednja zuba 83e ne 38e i ja zamisljam
more i kako se ljubim dok me tuku rastavljaju
guraju nesto u anus cipelare i farbaju mi
ud krecom zamisljen curi mi krv niz
noge na pod glavne policijske uprave
ostberlin lezi na moru
koza slana topla meka tvrda vlazna slatka vrela mirisna noćna
ima moć traje ne prestaje prozima skroz u skroz zvezde dubine
metak po metak gadjam nebo da ne bi razneo ljude
stare mlade ne brojim metke koje lete kao mušice
oko moje glave oko mog šlema ja sam se upišao u krute sive pantalone u nekom slavonskom polju gadjam nebo koza moja je hladna ledena od straha drkam u otuznu zemlju po uniformi se sliva po upišanom od straha popucanu zemlju jebe šlem smrt jebe strah srce pod hladnom kozom strah od zivota po čahurama po metalu u poljima rafalna paljba sa druge strane tamo neko gadja nebo metak po metak po suncu netko stoji na čaurama
bosonog krvav spaljenih tabana
ispod velikog sunca
neprobudjen
san se ponavlja udvojen zivot mesta su druga nisu tudja
iza borova zive deca sretna su kao ono dvoje koje sede u
šumi i gledaju sobu punu knjiga
sanjam svaki dan poceo sam da sanjam otkad znam
za svoje ja a to prvo ja je sanjalo smrt
smrt je zivela ispod mog krevetica i mirisala je
na smolu otad sanjam i mirisem smolu svaki dan
moj zivot je san pre nego sto je saznao za reci
za svijet uvijek sam sanjao beograd more jednu
devojku ulice parkove kioske koje lete ljude koje mi otkidaju kozu čizme koje jedem zemlju koju gutam koja
ima ukus crvene zemlje pomešane sa kredom
hvatam zrak i krijem ga u dzepovima na granici
niko ne kontrolise skriveni zrak kad ga krišom
dišem u gradu u kome sve miriše na ugalj
i snijeg osecam toplinu jedne stijene
koja stoji usred mora
na koju stane samo jedna
umorna glava koja sanja
smolu i smrt
i njezni talasi
lagano doticu
glavu slanim
morem kao
najneznija
ruka
ikad
gledaj kroz prozor
sascha (saša ) hawemann/regisseur&autor: textwerkstatt/tekstovi 